Психолог

Доктрина рехабилитације да инвалидно лице треба третирати као целовито људско биће одредила је медицинске, психолошке и социјалне сегменте рехабилитације, на основу којих се развијају одговарајуће делатности. На тај начин је у Клиници у тимском раду у процесу рехабилитације исказана потреба за ангажовањем психолога, са потребним психолошким знањима.

И поред повећаног значаја психолошке рехабилитације телесних инвалида, још увек не постоји јединствена теорија и методолошка доктрина на општем нивоу. На основу спознаје психолошке проблематике пацијената Клинике, референтни оквир делатности психолога је интеграција:

• савремених знања из клиничке, развојне и педагошке психологије и неуропсихологије;
• · холистичког модела стреса;
• модела психосоцијалне рехабилитације (формулисаног од Светске здравствене организације);
• мултидимензионалног модела болести (садржаног у Међународној класификацији болести, повреда и узрока смрти);
• досадашњих клиничких искустава;

уз коришћење, углавном стране литературе из домена психосоцијалних аспеката хабилитације и рехабилитације особа са физичким хендикепом.

Садржај послова клиничког психолога се састоји у следећем:

• комплетна експлоративна и дијагностичка обрада пацијента, са писменим налазом и мишљењем;
• процена адаптираности на инвалидитет;
• комплетно тестовно испитивање органског оштећења ЦНС савременим неуропсихолошким дијагностичким методама и средствима;
• психолошко испитивање развојним скалама;
• оцена радне способности (ОРС), по завршеној рехабилитацији;
• професионална оријентација;
• површинска индивидуална психотерапија;
• групна психотерапија;
• психолошко саветовање;
• интервенција у кризи;
• породична психотерапија.

Проблеми којима се клинички психолози баве у дијагностици су:

• испитивање нивоа интелектуалног функционисања;
• експлорација личности;
• диференцијална дијагностика;
• процена копинг способности и нивоа адаптације пацијента и породице.

У клиничкој дијагностици се користе признате дијагностичке технике и еклектички терапијски приступ.

Проблеми којима се клинички психолози баве у терапији су: криза након настајања физичког хендикепа, посттрауматски стрес, адолесцентне кризе, анксиозност, депресија, феномени негирања, психолошке регресије, претерана употреба одбрамбених механизама, породична динамика, психопатолошка декомпензација, развој мотивација за дуготрајни третман хабилитације и рехабилитације, као и професионална рехабилитација.

Крајњи циљ психолошке терапије је пружање психолошке подршке и помоћи особама са физичким хендикепом и њиховим породицама у превладавању хендикепа и побољшању могућности за оптимални ниво самосталног функционисања.

Послови психолога се обављају са недељивом одговорношћу и компетенцијом. Зато треба у наредном периоду унапредити, осавременити и стандардизовати рад психолога и прецизно поставити теоријски и методолошки приступ у превазилажењу емоционалних последица хендикепа.

    Врати се на врх

Социјални радник

Рад социјалног радника у Клиници прилагођен је потребама и врсти пацијената, деце и одраслих, посебно деци са сметњама у развоју. Радом социјалног радника обухваћени су током читавог процеса рехабилитације, поред пацијената у Клиници, породица, радна организација, школа, разне друштвене и хуманитарне организације, донатори из земље и дијаспоре.

Данас комплексни послови социјалних радника обављају се у тимском раду, у сарадњи са осталим члановима рехабилитационог тима. Методолошки приступ у раду се заснива углавном на прикупљању информација и раду са пацијентом и консултацијама са породицом, радном организацијом, школом и другим институцијама од значаја за решавање проблема пацијената. Породица, као значајан фактор, је стално укључена у процес рехабилитације, а контакти са њом се настављају и после изласка пацијента из Установе, ради укључивања пацијента у шире социјално окружење (школа, радна организација, установе социјалне заштите и слично).

Садржај рада социјалних радника Клинике се односи на:

• први разговор са пацијентом, односно родитељима (старатељем) и дететом, на основу којег се разрађује методологија даљег рада (у односу на одрасло лице или дете);
• праћење пацијента са аспекта социјалног радника;
• учешће у збрињавању и смештају пацијента у одговарајуће установе социјалне заштите;
• пружање помоћи пацијенту и породици у остваривању права у здравственој, социјалној и дечјој заштити (права из радног односа за регулисање пензионо - инвалидског статуса пацијента, остварење туђе неге и помоћи, увећаног дечијег додатка и сл.);
• учешће у тиму за оцену радне способности (за око 300 пацијената годишње);
• учешће у тимском раду на одељењу;
• учешће у културно - забавном животу;
• учешће у педагошком активу основне школе "Др Драган Херцог" (сарадња са наставним особљем као спона између њих и одељења);
• интервенције за оверу и набавку ортопедских помагала и инвалидских колица (сарадња са ортопедско - протетичким установама);
• позивање пацијената на болничко лечење или прегледе;
• обавештавање о отпусту или пробама ортопедских помагала;
• сарадњу са надлежним центрима за социјални рад, школама, вртићима, удружењима и осталим социјалним и хуманитарним организацијама (допринос повећању квалитета живота одраслих и деце са сметњама у развоју);
• организацију полагања возачких испита за пацијенте.

У решавању проблема инвалидних лица и деце са сметњама у развоју треба да се укључи и друштвена заједница, уклањањем архитектонских баријера (искључење пратиоца), применом нових норматива и регулативе за њихово укључивање у нормалне токове живота (наставак школовања, запослење, смештај у социјалне установе и сл.).

    Врати се на врх