Психолог

Доктрина рехабилитације да инвалидно лице треба третирати као целовито људско биће одредила је медицинске, психолошке и социјалне сегменте рехабилитације, на основу којих се развијају одговарајуће делатности. На тај начин је у Клиници у тимском раду у процесу рехабилитације исказана потреба за ангажовањем психолога, са потребним психолошким знањима.

И поред повећаног значаја психолошке рехабилитације телесних инвалида, још увек не постоји јединствена теорија и методолошка доктрина на општем нивоу. На основу спознаје психолошке проблематике пацијената Клинике, референтни оквир делатности психолога је интеграција:

  • савремених знања из клиничке, развојне и педагошке психологије и неуропсихологије;
  • холистичког модела стреса;
  • модела психосоцијалне рехабилитације (формулисаног од Светске здравствене организације);
  • мултидимензионалног модела болести (садржаног у Међународној класификацији болести, повреда и узрока смрти);
  • досадашњих клиничких искустава;

уз коришћење, углавном стране литературе из домена психосоцијалних аспеката хабилитације и рехабилитације особа са физичким хендикепом.

Садржај послова клиничког психолога се састоји у следећем:

  • комплетна експлоративна и дијагностичка обрада пацијента, са писменим налазом и мишљењем;
  • процена адаптираности на инвалидитет;
  • комплетно тестовно испитивање органског оштећења ЦНС савременим неуропсихолошким дијагностичким методама и средствима;
  • психолошко испитивање развојним скалама;
  • оцена радне способности (ОРС), по завршеној рехабилитацији;
  • професионална оријентација;
  • површинска индивидуална психотерапија;
  • групна психотерапија;
  • психолошко саветовање;
  • интервенција у кризи;
  • породична психотерапија.

Проблеми којима се клинички психолози баве у дијагностици су:

  • испитивање нивоа интелектуалног функционисања;
  • експлорација личности;
  • диференцијална дијагностика;
  • процена копинг способности и нивоа адаптације пацијента и породице.

У клиничкој дијагностици се користе признате дијагностичке технике и еклектички терапијски приступ.

Проблеми којима се клинички психолози баве у терапији су: криза након настајања физичког хендикепа, посттрауматски стрес, адолесцентне кризе, анксиозност, депресија, феномени негирања, психолошке регресије, претерана употреба одбрамбених механизама, породична динамика, психопатолошка декомпензација, развој мотивација за дуготрајни третман хабилитације и рехабилитације, као и професионална рехабилитација.

Крајњи циљ психолошке терапије је пружање психолошке подршке и помоћи особама са физичким хендикепом и њиховим породицама у превладавању хендикепа и побољшању могућности за оптимални ниво самосталног функционисања.

Послови психолога се обављају са недељивом одговорношћу и компетенцијом. Зато треба у наредном периоду унапредити, осавременити и стандардизовати рад психолога и прецизно поставити теоријски и методолошки приступ у превазилажењу емоционалних последица хендикепа.