Доктрина рехабилитације да инвалидно лице треба третирати као целовито људско биће одредила је медицинске, психолошке и социјалне сегменте рехабилитације, на основу којих се развијају одговарајуће делатности. На тај начин је у Клиници у тимском раду у процесу рехабилитације исказана потреба за ангажовањем психолога, са потребним психолошким знањима.
И поред повећаног значаја психолошке рехабилитације телесних инвалида, још увек не постоји јединствена теорија и методолошка доктрина на општем нивоу. На основу спознаје психолошке проблематике пацијената Клинике, референтни оквир делатности психолога је интеграција:
- савремених знања из клиничке, развојне и педагошке психологије и неуропсихологије;
- холистичког модела стреса;
- модела психосоцијалне рехабилитације (формулисаног од Светске здравствене организације);
- мултидимензионалног модела болести (садржаног у Међународној класификацији болести, повреда и узрока смрти);
- досадашњих клиничких искустава;
уз коришћење, углавном стране литературе из домена психосоцијалних аспеката хабилитације и рехабилитације особа са физичким хендикепом.
Садржај послова клиничког психолога се састоји у следећем:
- комплетна експлоративна и дијагностичка обрада пацијента, са писменим налазом и мишљењем;
- процена адаптираности на инвалидитет;
- комплетно тестовно испитивање органског оштећења ЦНС савременим неуропсихолошким дијагностичким методама и средствима;
- психолошко испитивање развојним скалама;
- оцена радне способности (ОРС), по завршеној рехабилитацији;
- професионална оријентација;
- површинска индивидуална психотерапија;
- групна психотерапија;
- психолошко саветовање;
- интервенција у кризи;
- породична психотерапија.
Проблеми којима се клинички психолози баве у дијагностици су:
- испитивање нивоа интелектуалног функционисања;
- експлорација личности;
- диференцијална дијагностика;
- процена копинг способности и нивоа адаптације пацијента и породице.
У клиничкој дијагностици се користе признате дијагностичке технике и еклектички терапијски приступ.
Проблеми којима се клинички психолози баве у терапији су: криза након настајања физичког хендикепа, посттрауматски стрес, адолесцентне кризе, анксиозност, депресија, феномени негирања, психолошке регресије, претерана употреба одбрамбених механизама, породична динамика, психопатолошка декомпензација, развој мотивација за дуготрајни третман хабилитације и рехабилитације, као и професионална рехабилитација.
Крајњи циљ психолошке терапије је пружање психолошке подршке и помоћи особама са физичким хендикепом и њиховим породицама у превладавању хендикепа и побољшању могућности за оптимални ниво самосталног функционисања.
Послови психолога се обављају са недељивом одговорношћу и компетенцијом. Зато треба у наредном периоду унапредити, осавременити и стандардизовати рад психолога и прецизно поставити теоријски и методолошки приступ у превазилажењу емоционалних последица хендикепа.